Upr­kos to­me što „ga­zi” osmu de­ce­ni­ju ži­vo­ta i pe­tu de­ce­ni­ju ka­ri­je­re, le­gen­dar­ni Želj­ko Be­bek ra­di vi­še ne­go ika­da i ima ener­gi­je ko­jom se ne mo­gu po­hva­li­ti ni dva­de­se­to­go­di­šnja­ci. Pje­va­ča ko­ji je is­pi­sao isto­ri­ju ex-yu ro­ka i da­lje dr­ži isti žar kao u vri­je­me ka­da je „pra­šio“ sa „Bi­je­lim dug­me­tom“; nje­gov pre­po­zna­tlji­vi vo­kal i da­nas je jed­na­ko sna­žan kao na po­čet­ku se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.
Iza Be­be­ka su osta­li bu­ran i bun­to­van ži­vot – fa­za kroz ko­ju su mo­ra­li da pro­đu svi istin­ski po­bor­ni­ci ro­ken­ro­la, ali strast ko­ju pre­no­si kroz pje­sme ne je­nja­va. Na­pro­tiv! I da­lje osta­vlja sr­ce na sce­ni, ne šte­de­ći ni glas ni emo­ci­je. Be­be­ko­vi kon­cer­ti pred­sta­vlja­ju istin­ski do­ži­vljaj za pu­bli­ku ko­ja zna da pre­po­zna pra­ve vri­jed­no­sti. Do­kaz to­me je i tur­ne­ja „Ono ne­što na­še“, dup­ke pu­ni kon­cert­ni pro­sto­ri i ener­gi­ja za pam­će­nje.
U raz­go­vo­ru za „Dan“ Želj­ko Be­bek go­vo­ri o no­vom al­bu­mu, kon­cer­ti­ma ši­rom re­gi­o­na, na­gra­da­ma i pro­mje­ni ži­vot­nih na­vi­ka za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma je ostao u top for­mi.
●Ovog mje­se­ca odr­ža­će­te so­li­stič­ki kon­cert u Be­o­gra­du, u okvi­ru tur­ne­je „Ono ne­što na­še“. Na­ja­vi­li ste da će­te pje­va­ti tri sa­ta. Ni­je li to na­por­no, s ob­zi­rom na „ki­lo­me­tra­žu“ ko­ja je iza Vas?
– Već ne­ko­li­ko mje­se­ci, od ka­da je iza­šao al­bum „Ono ne­što na­še“, ra­dim na ostva­re­nju jed­ne li­je­pe tur­ne­je, sa kon­cer­ti­ma ko­je že­lim ot­pje­va­ti pred mo­jom pu­bli­kom, a da to bu­de za­i­sta ne­što po­seb­no. Al­bum je po­sti­gao za­vid­ne uspje­he, na svim je top li­sta­ma i u 2017, i ovoj 2018. du­go je bio vo­de­ći, a ve­ći­na pje­sa­ma je već na­gra­đe­na ra­znim pri­zna­nji­ma. Tur­ne­ja je već u to­ku. Pr­vi kon­cert je odr­žan u Za­gre­bu, dru­gi u Osi­je­ku, tre­ći u Spli­tu, sa­da je na re­du Be­o­grad 21. apri­la. Sve dvo­ra­ne bi­le su ras­pro­da­te de­se­tak da­na pri­je odr­ža­va­nja kon­ce­ra­ta, pu­bli­ka je bi­la sjaj­na, sve pje­sme smo pje­va­li svi za­jed­no... Kon­cert pra­ti naj­bo­lja mo­gu­ća pro­duk­ci­ja ovog ča­sa na ovim pro­sto­ri­ma, što mu da­je po­se­ban ugo­đaj. Na po­zor­ni­ci je uz me­ne 15 sjaj­nih mu­zi­ča­ra ko­ji će odu­še­vi­ti sva­ko­ga u pu­bli­ci; tu je i vi­deo zid na kom se pre­ko 18 ka­me­ra sve vri­je­me pra­te svi do­ga­đa­ji na po­zor­ni­ci i u dvo­ra­ni, sni­ma­nje sli­ke i to­na je u to­ku i pri­pre­ma se DVD na kra­ju tur­ne­je.
●Ko će Vam bi­ti go­sti na kon­cer­tu, po­red si­na Zvo­ni­mi­ra ko­ji će na­stu­pa­ti sa Va­ma? Ko­li­ki je po­nos jed­nog oca ka­da zna da će se na­ći na bi­ni za­jed­no sa si­nom?
– Na kon­cer­tu u Be­o­gra­du pr­vi mo­ji go­sti bi­će gru­pa „Za­na“, s ko­jom ću po pr­vi put u ka­ri­je­ri ot­pje­va­ti naš ve­li­ki sta­ri za­jed­nič­ki hit „Ja­bu­ke i vi­no“. Po­seb­na atrak­ci­ja bi­će „Oče­vi i si­no­vi“ sa ne­ko­li­ko pje­sa­ma. To su Bra­ni­mir Mi­ha­lje­vić na kla­vi­ja­tu­ra­ma, ina­če moj vi­še­go­di­šnji sa­rad­nik pri­ja­telj i pro­du­cent sa nje­go­vim si­no­vi­ma - Mar­kom na gi­ta­ri i Ma­te­jom na vi­o­li­ni; moj sin Zvo­ni­mir, ta­ko­đe na gi­ta­ri, i ja. Od­svi­ra­će­mo ne­ko­li­ko naj­ljep­ših pje­sa­ma iz mo­je ka­ri­je­re. Ina­če, moj Zvo­ne već ne­ko­li­ko mje­se­ci na­stu­pa kao gost na mo­jim kon­cer­ti­ma, na mo­je ve­li­ko za­do­volj­stvo i na ra­dost na­ro­či­to mla­đe pu­bli­ke.
●Ko­je pje­sme će se na­ći na re­per­to­a­ru na be­o­grad­skom kon­cer­tu?
– Na re­per­to­a­ru će bi­ti 37 pje­sa­ma ko­je sam iza­brao do­bro po­zna­ju­ći že­lje pu­bli­ke ko­ja me pra­ti.
●Kad na­mje­ra­va­te da do­đe­te u Cr­nu Go­ru i u ko­jim gra­do­vi­ma će­te na­stu­pa­ti u okvi­ru tur­ne­je „Ono ne­što na­še“?
– Na­dam se da ću usko­ro ima­ti da­tu­me i mje­sta, pa ću ih si­gur­no na vri­je­me ob­ja­vi­ti na dru­štve­nim mre­ža­ma i u me­di­ji­ma.
●Kad se osvr­ne­te na sve ono što ste pre­tu­ri­li pre­ko gla­ve za ove 43 go­di­ne, ka­kve sli­ke pre­o­vla­đu­ju – one li­je­pe, na ko­je bi sva­ki umjet­nik mo­gao da bu­de po­no­san ili one dru­ge, pu­ne te­ško­ća i is­ku­še­nja, ko­je su ne­za­o­bi­la­zni „za­čin“ svih ve­li­kih ka­ri­je­ra?
– Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko sam kon­ce­ra­ta ot­pje­vao u mo­joj stvar­no du­goj ka­ri­je­ri, uvi­jek su mi sve mi­sli okre­nu­te sva­kom mom sle­de­ćem kon­cer­tu, a na­rav­no da su mno­gi kon­cer­ti ima­li mu­zič­ki isto­rij­sko zna­če­nje. Mi­slim da će mi ova tur­ne­ja sa kon­cer­tom „Ono ne­što na­še“ osta­ti u sje­ća­nju kao naj­ljep­ši i naj­zna­čaj­ni­ji u ka­ri­je­ri; to mi se već po­ka­za­lo na pr­va tri u Za­gre­bu, Osi­je­ku i Spli­tu.
●Na­vi­kli smo da po­mje­ra­te gra­ni­ce ka­da su na­stu­pi u pi­ta­nju. Pa ipak, ko­li­ko je bi­lo te­ško „po­mi­ri­ti“ u okvi­ru jed­nog kon­cer­ta 2015. go­di­ne Vaš bend, sim­fo­nij­ski or­ke­star i tam­bu­ra­ški or­ke­star?
– Da, 2015. go­di­ne na­pra­vio sam sjaj­nu pri­ču sa ve­li­kim bro­jem mu­zi­ča­ra sa ve­li­kim re­spek­tom; bi­li su tu sim­fo­nij­ski or­ke­star, tam­bu­ra­ški or­ke­star i moj rok bend. Bi­li su to kon­cer­ti u Du­brov­ni­ku, Za­gre­bu i Be­o­gra­du, i bi­lo mi je ve­li­ko za­do­volj­stvo i čast na­stu­pa­ti sa 60 lju­di na is­toj po­zor­ni­ci.
●Či­ni se da ne­ma­te slo­bo­dan vi­kend, da stal­no na­stu­pa­te. Ura­di­li ste 13 so­lo-al­bu­ma, Va­ši kon­cer­ti su dup­ke pu­ni. Šta Vas odr­ža­va u sjaj­noj for­mi?
– Ka­ko pu­to­va­nja i kon­cer­ti tra­že pu­no ener­gi­je, mo­ram je ne­gdje stvo­ri­ti. Od­re­kao sam se ma­lih po­ro­ka, osta­vio sam ci­ga­re­te i al­ko­hol, pre­šao na zdra­vu is­hra­nu, po­sje­ću­jem re­dov­no te­re­ta­nu, zi­mi ski­jam i eto ta­ko sam spre­man... Na­rav­no da kon­cer­ti ni­su to što is­cr­plju­je, te­ži dio sve­ga su du­ga na­por­na pu­to­va­nja auto­mo­bi­li­ma, avi­o­ni­ma i vo­zo­vi­ma, sva­ki dan dru­gi ho­tel, dru­gi ku­var...
●Ko­ju mu­zi­ku slu­ša­ju Va­ša dje­ca i unu­ci?
– Zvo­ni­mir slu­ša sta­ri ro­ken­rol, ali i do­ma­će sta­re ben­do­ve, a gi­ta­ru i pje­va­nje uči na Rok aka­de­mi­ji u Za­gre­bu. Ka­ta­ri­na uči kla­vir i pje­va­nje u is­toj ško­li. Unu­ci naj­vi­še slu­ša­ju svo­ga di­da Be­be­ka...
●Kad se osvr­ne­te i po­gle­da­te na svoj do­sa­da­šnji ži­vot, na šta ste naj­po­no­sni­ji?
– Ostva­ri­li su mi se i san i ve­li­ka že­lja da imam si­na, i da mi se kao mu­zi­čar pri­dru­ži na po­zor­ni­ci. Sa­da mu je 15 go­di­na, pred njim je vri­je­me u kom će, vje­ru­jem od­ra­sti u če­sti­tog, vri­jed­nog čo­vje­ka, i da će u dru­štvu bi­ti vo­ljen i po­što­van.Sne­ža­na Mol­do­van